О МОЛИТВИ

 

патријарх српски Павле

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред њим осећања своје душе.

Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечног непријатеља нашега - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште коме таласи не могу ништа, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков 5,17). када ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: "Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17,21).

Ништа нема драгоценије од молитве у животу човечијем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7,19).

"Када управљаш ум и мисли ка небу, каже свети Макарије Велики, и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречили пут небу. Но, као што су јаки зидови Јерихона пали од силе Божије, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божијом. Када си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све што те окружује, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена исчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена".

Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирења и скрушења у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишена. Изливајући се из смирене душе она, по речима Премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.

Кад је време молитве не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва као пламен огњени, излазећи из уста, дохватила је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

"Непрестано молите се" рекао је свети апостол, "да не паднете у напаст". Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку нпр.: Боже помози! Господе благослови! на крају: Слава Ти, Господе! Глагодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе спаси! Боже милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице спаси нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и бринемо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесма за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава ради греховне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.

Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они, који се стварно осећају грешни пред Богом.

У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да нечију молитву не би реметила.

Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитве. Ипак таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5,13).

Болести и остале недаће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и остало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет јавља се потреба да се молимо за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

Ако и бива, да понеко моли од Бога што, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђајности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добија од Бога оно што је тражио; или значи: да богомољац не добија од Бога оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6,6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5,14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у св. храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д. ап.1,14;12,12), јер је и то воља Божја (Мат.18,20).

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, не метнувши их где је одрђено. Немарно стављање крста на себе, ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се св. крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету, ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу или седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син човечији постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!" (Марко 8, 38).

 

Распоред богослужења

raspored-bogosluzenja

у храму Свете Петке у Уровцима

Св. Литургија: недељом и празником (црвено слово) 9:00

Божићна литургија:  7:00

Васкршња литургија:  7:00

Вечерње Богослужење: 

  • Бадњи дан: 18:00
  • Велики четвртак: 16:00
  • Велики петак: 17:00

Јелеосвећење уочи славе храма Свете Петке 26.10. - 18:00

 

Опширније

Православље

pravoslavlje

Како до храма?

kako-do-nas-modul

Црква Свете Петке

Мовтица 15

Уровци

Погледајте како до нас...

top