Ванредни билтен бр.1
ПОУЧНА ПРИЧА
Јерменин и његов син
На самрти позва стари Јерменин свога сина па га доведе до прозора и упита шта види.
– Људе, одговори он.
Затим му пружи огледало да се погледа и упита га шта види.
– Видим себе, одговори син.
– Ето, сине! И прозор и огледало направљени су од истог стакла, с том разликом што се на стаклу од огледала налази танки слој сребра. И у животу је тако: где год се сребро нађе између људи, ту човек види само себе.
О НЕДОСТОЈНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА
Свети Анастасије Синаит Патријарх Антиохијски
Питање: Свети апостол Павле тврди да су власти које владају овим светом “од Бога установљене.” Да ли треба да прихватамо било којег властодршца, владара или епископа који су по Божијем допуштењу постављени у своја здања?
Одговор: Бог у Свом закону каже: “Даћу вам пастире по срцу вашем.” Из овога је очигледно да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање. Други, пак, властодршци који су недостојни свога звања, уводе се у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају. Ево неколико поучних примера.
Када је Фока Тиранин постао цар и када је уз помоћ свог првог министра отпочео са крвопролићима, живео је у Константинопољу један монах, човек светог живота и велике синовске храбрости пред Богом. Из једноставности своје душе, он се овако молио Богу: “Господе, Господе, зашто си нам дао оваквог цара?” Како је у многе дане понављао исто ово питање, удостојио се Божијега одговора: “Зато што нисам могао да нађем другог, горег од овог.”
Постојао је у Тивиадској области град пун безакоња. У њему је живео неки веома нечастан и покварен човек, радник на хиподрому, који је изненада дошао до неког лажног покајања, па се чак и постригао обукавши се тако у ангелску монашку схимну, али са својим безакоњима није престајао. Десило се да је у то време умро неки епископ тога града. Онда се неком светом човеку јавио Ангео Божији и рекао: “Иди у град и
припреми за хиротонију у епископа некадашњег радника са хиподрома.” Овај је учинио што му је било заповеђено. По рукоположењу, епископ – несрећни варалица, се толико погордио да је почео да верује како је он нека висока личност.
Тада му се јавио Ангео Божији и рекао: “Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио.”
Према томе, ако некада видиш некога недостојнога владара или епископа, не чуди се и не осуђуј Божију Промисао. Знај и веруј да смо предани таквим тиранима због нашег сопственог безакоња и рђавих дела.
ПОУЧНА ПРИЧА
Пратити Пут
Један отшелник, заиста свет човек, одрекао се свог тиховања и дошао у многољудну средину. Глас о њему брзо се надалеко пронео и људи су похрлили ка њему. Једни су тражили благослов, други за савет молили… Свети никоме није одбио молбу.
Једнога дана код њега пристиже неки веома богат човек. Његова кочија беше веома раскошна. Било је очито да је богаташ веома разочаран изгледом светога. Загледајући његову изношену одежду, он рече:
– О, многопоштовани, ти заиста веома лоше живиш!
– Ја заиста живим у сиромаштву, али не живим лоше. Лоше живи онај ко о Путу зна и снаге има, али Га не прати.
О ГРЕХУ
Самољубља и гордости
Наше самољубље и гордост нарочито се испољавају у нетрпељивости и раздражљивости, када не трпимо ни најмању непријатност коју нам намерно – или чак ненамерно – причине други, као ни препреке које нам праведно или неправедно постављају људи или ствари које нас окружују. Наше самољубље и гордост хтели би да све уреде по своме, да се окруже свим почастима и лагодностима овог привременог живота, хтели би да се нашим наређењима брзо и без поговора повинују сви људи, па чак – докле се простире гордост! – и читава природа. Ко је нетрпељив и раздражљив, тај није спознао ни себе ни човечанство, тај није достојан да се назове хришћанином.
Ђаво се, знајући за благодат Божију и снагу молитве, на све начине труди да нас од ње одврати или да током молитве расеје наш ум, да нас спотакне разним страстима и житејским приврженостима, журбом, збуњеношћу или нечим другим.
Два друга
Била једном два друга…
Једном се деси да се посвађају, и један од њих другоме опали шамар.
Овај, иако га је болело, ништа не рече, већ на песку написа:
”Данас ми је мој најбољи пријатељ опалио шамар.”
Они продужише даље, и наишавши на језеро, одлучише да се окупају. Одједном, друг који је добио шамар поче тонути. Други хитро скочи у воду и извуче га на обалу. Када утопљеник дође себи, написа на камену:
”Данас ми је мој најбољи пријатељ спасао живот.”
Тада га друг, који му је опалио шамар и који га је спасао, упита:
– Када сам те увредио, писао си по песку, а сада пишеш по камену. Зашто?
– Када нас неко увреди, то треба да запишемо на песку, како би ветар могао развејати. А када нам неко учини добро, то треба да уклешемо на камен, како га никакав ветар не би могао обрисати.
Научи да увреде пишеш по песку, а радости по камену.