Уровци

УРОВЦИ

Село Уровци добило је име по особинама земљишта. Љуба Павловић о Уровцима пише да се налазе дуж Саве, западно од Обреновца, на пољском земљишту с мноштвом бара. Бележи и да су сеоске куће збијене око бара у џемате и да су проткане кртиначким. Наводећи да се село састоји из три веће области: Уровци до Кртинске, Бреска поред Саве и уровачки цигански крај уз Обреновац, Павловић додаје да се у селу на још једном месту налазе уровачки Цигани. Он сматра да су Уровци настали расељавањем Бреске, након њене проpасти. Међутим, о Уровцима у раду Реље Новаковића “Обреновац и околина на старијим картама и плановима” налазнмо податак да је на старим картама југозападно од Бреске обележено месао под називом Ruva. Новаковић каже да овај назив Ruva свакако указује на Уровце. Ако је ово тачно, онда се не може прихватити теорија Љубе Павловића, према којој су Уровци и нека друга суседна села настали расељавањем старе Бреске. То значи да су та села и раније постојала, паралелно с Бреском, али да су била мања, да нису имала цркву и да није било неких других писаних података о њиховом изгледу, величини, становништву и сл.

Мећу мештанима постоји предање да је име села настало на следећи начин: док је постојала стара Бреска већина њених житеља били су аласи и најчешће коришћени мамац за рибу био је ровац. Када је ровце требало ископати, говорило се: „идемо у ровце”. Изгледа да је роваца највише било на месту данашњих Уроваца, тако да је касније, спајањем предлога “у” и именице”ровци”, настао назив села Уровци.

Такође, народне приче и легенде садрже различите варијанте порекла назива села Уровци и Кринске. Бранка радовановић, на пример, у књизи Поноћни сватови (Београд, БМГ, 2002), о настанку имена ова два села приповеда легенду о деоби имања два рођена брата, после смрти богатога оца.Према тој легенди, браћа никако нису могла да се сложе, а њиховом неслагању су знатно доприносиле и опаке жене које су имали. Старији брат се, на наговор жене, договорио са млађим братом да заједно изађу на најбољу њиву око чије деобе се нису слагали и да њиву питају чија је. Док су се браћа договарала, жена старијег брата је отишла на њиву и закопала сина Обрена у бразду. Претходно му је рекла шта треба да каже. “Ујутру, баш кад сунце спремаше своје прве зраке да њима осветли земљу, браћа стигоше на речено место. Старији предложи да се њиви најпре обрати млађи. Овај закорачи напред, саже се мало и повика: – Њиво, питам те чија си? Одговори ми!
Неколико тренутака потраја тајац, браћа готово да зауставише дисање, птице летење, па и сунце као да стаде код првог послатог зрака. Старији брат прекиде то мучно ћутање, па брже похита неколико корака удесно и клекну крај овећег бусена и из свег гласа повика: – Њиво, чија си? Одговори! И стварно код првог дозива стиже одговор из земље: – Твоја! Твоја! Твоја! Млађи брат без речи прихвати деобу и они се растадоше у љубави, као некада док бехоше момци, кад њихову кућу украшаваше слога и љубав.” У наставку приче старији брат се вратио на њиву да би откопао сина, али га нигде није мога да нађе. Син му се бејаше у кртицу претворио и светло дана га више никада није обасјало. …. Њива где ови зли и похлепни родитељи закопаше, уровише сина у земљу доби назив УРОВЦИ … Место где се овај несрећник у кртицу претворио, народ назва КРТИНСКА.

У полојским местима старо становништво живело је поред бара, на барама и у становима на кољу. Када је вршио истраживања Ватљевске Тамнаве, Павловић је пронашао трагове таквог начина живота у грабовачкој Великој Бари и уровачкој Нурчи. Он пише да су ове баре пресушиле услед јаке суше у лето 1903. године, и да се тада на много места могло видети коље с талпинама, које је обележавало старе станове. Наводи и да се при већем водостају коље са обала није могло видети од трске и другог барског биља. Раније су села имала своје заједнице, а није била реткост да и по два села имају своје заједнице. Те заједнице су биле баре и огроман простор око њих, које је вода плавила и дуже се на њима задржавала у пролеће и током године. Уровци и Звечка имали су своју заједницу у Нурчи.
Баре и полоји су преко лета били права пландишта и испаше. На њима је било пуно стоке која се заједнички, али по мањим скупинама напасала. Право на риболов имао је сваки сељак. Међтим, ловити се могло само по одобрењу села и у одређено доба године.

Уровци су почетком 19. века имали писмених људи, као што су свештеници Леонтије Марковић и његов син Живко, који су знање стекли вероватно у неком манастиру. О томе нема неких подробнијих података. Уровачка деца су се прво школовала у палешкој школи, која је основана 1824. године, да би затим школу похађала у старој звечанској школи, која се налазила поред цркве. Школска зграда у Звечкој саграђена је 1866. године уз помоћ мештана Звечке, Уроваца, Кртинске и Ратара.

Уровци су до изградње термоелектране били изузетно еколошки здраво место. Успевале су све сорте воћа и поврћа, а било је доста кућа које су имале винограде. Сточарство је било посебно развијено у барама и вићевима, на којима су напасана стада. Савске поплаве су за становништво представљале највећу невољу, тако
да су Уровчани највећим делом куће градили на греди изнад баре Мовтице и на осталим обрежитим местима, у Рогожњаку према Бргулицпма и у делу према уровачким ливадама и бари Нурчи.

Цртеж 2. Црква Св. Петке, основа цркве