ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ ИЗ БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА
Уровци и Кртинска дали су више знаменитих личности из времена борби за ослобођење од турског ропства, Међу њима посебно место заузимају Исаило Лазић, свештеник Леонтије Марковић, његов син свештеник Живко Марковић и Арсен из Кртинске. Највише података о њиховом јунаштву у организовању Првог српског устанка у ваљсвској Посавини даје Прота Матеја Ненадовић у својим “Мемоарима”.
ПРОТА МАТЕЈА, који је био чест посетилац овог краја, долазио је и ноћивао код свештеника Леонтија у Уровцима. С њим и Исаилом Лазићем договарао се о важним државним пословима, а нарочито о борби против Турака. Прота је имао имање и механу уровцима. Познавао је и уровачког читлук-сахибију Мују-алајбега. Прота Матеја, као мудар и народски човек, одржавао је тесне везе с виђенијим људима тога времена из целе ваљевске Посавине и био је главни организатор устанка и у овом крају. Увек је био спреман да својом здравом народном мудрошћу посаветује своје савременике шта да чине, али умео је и да саслуша речи старијих. „Мемоари” Проте Матеје Ненадовића садрже запис, који је постао антологијски, у којем он наводи речи свога оца приликом његовог првог поласка као свештеника у парохију.
“Сине – рекне ми он кад сам први пут у моју нурију полазио – ти си јошт млад и ие знаш какав је свет, ти си врло млад и нигде готово нећеш бити у друштву твојих парњака у годинама, него ћеш све долазти међу старије људе. Зато на сабору, и на слави, и на свадби немој млого говориш, него слушај шта старији људи говоре. Ако почнеш тако млад друге да учиш памети и мудрости, онда ти нигда мудар бити нећеш. Кад говориш штогод, сви ће слушати, али немој ти себи да увртиш у главу да они тебе зато слушају што ти најмудрије говориш; они ће те зато слушати што си њи’ов попа, и што си мој син, и кад што погрешиш, нико ти неће казати: није тако, али сваки ће помислити. Зато, мудро се владај и оно што ти се сада учини да није онако као што старији људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године они’ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.
Потом узме мој отац једну велику чашу пуну вина, и пошто отпије за једно два прста, рекне ми: „Прве године, кад идеш по нурији, само оволико пиј од сваке чаше којом те понуде, друге годи-не оволико” и потом опет сркне мало вина. „Треће године можеш до пола чаше пити. Тек четврте и пете године можеш до дна чашу попити, и опет сви ће нуријаши сећати се твоји’ први’ година и сви ће говорити: наш попа ништа не пије”.
Ја сам слушао свог оца, и сећао сам се целог живота свију његови’ совета, и био сам спокојан, задовољан и срећан.
Следујте мом примеру, следујте тој чаши мога оца, не само у пићу него и у свим другим страстима и наклоностима, па ћете бити срећни. Ваше речи, ваша делања, наклоносг и уживања управљајте свагда према времену и према годинама вашег живота. С мером и у своје време много се којешта чини без штете, што пред судом здравог разума не би се могло оправдаги сасвим.
Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!” (Прота Матеја Ненадовић „Мемоари”, Београд 2005, стр.48-49).
У Уровцима је у то време постојао турски хан,. који се по казивању Божидара Бранковића, које је он чуо од својих предака, налазио на имању његовог деде Драгомира, тзв. старом плацу.
У Уровцима се налазито утврђење “Градић” као и шанчеви. То место је данас потопљено и направљено језеро због депоније пепела из Термоелектрана “Никола Тесла”. Утврђење је спужило за одбрану од Турака и заштиту народа када се ишло у “бежанију”. Један део земљишта у барама, западно од утврђења и шанчева, назива се и данас „Бежанија”. Утврђење “Градић” обновљено је 1813. године, када су вођене борбе с Турцима, и док се народ повлачио и бежао преко Саве, због турског зулума.
ИСАИЛО ЛАЗИЋ из Уроваца имао је значајну улогу у при-премама и подизању Првог српског устанка у ваљевској Посавини. Према мишљењѕ Проте Матеје, Исаило је био из Уроваца. То је такође наведено и у књизи “Обреновац и околина”.Међутим, Љуба Павловић пише да је Исаило из Кртинске. До ове разлике у мишљењу дошло је због тога што је Љуба Павловић своја истра-живања обављао 100 година након Исаилове смрти , када је, вероватно, уследило другачије разграничење атара села Уровци и Кртинска, или су се у мећувремену породице преселиле. Исаило Лазић био је добровољац (фрајкор) у последњем аустро-турском рату.Прешао је 1787. године у Срем с добровољцима из Посавине. У Каменици код Петроварадина стицао је знања из војних вешти-на. У јануару 1789. године Исаило је са Иваном Маричићем из Мислођина и још двојицом другова дошао у Забрежје. Ударали су у добош, пуцали из пушака и позивали народ на устанак против Турака. Палсшки Турци су се од њих силно преплашили и почели да беже, тако да је Исаило, са тројицом другова, ушао у Палеж, који је тада постао српски. Од њиховог ударања у добош и пуцања побегли су и Турци са Уба. У рату који је после тога почео Исаило је добио чин буљубаше.
После Свиштовског мира, 1791. године, незадовољан држањем Аустрије према Србима, Исаило се вратио у Србију, где је мирно седео у својој кући у Уровцима. У књизи “Обреновац и околина” забележено је да је Исаило Лазић, када су се јаничари вратили у Србију, око себе окупљао хајдуке и с њима пресретао и убијао Турке у Баричу, у Дубоком и Уровцима. Када је 1804. године у Шумадији дигнута буна против дахија, на састанку у Забрежју, који је организовао Прота Матеја, поред свсштеника Леонтија Марковића из Уроваца, капетана Петра Ерића га Звечке, био је и Исаило Лазић. На састанку је договорено да се народ дигне против Турака, па је Прота одмах отишао у Земун по џебану. Исаило, свештеник Леонтије и капетан Ерић су за дан сакупили 300 момака и сутрадан 18. фебруара с њима сачекали Проту Матеју. На путу за Грабовац одред се повећао на 500 момака. Устаници су у Љубинићу запалили хан ноћу измећу 18. и 19. фебруара. Исаило Лазић погинуо је 23. фебруара у првом боју с Турцима у Бељини у Шабачкој нахији .
СВЕШТЕНИК ЛЕОНТИЈЕ МАРКОВИЋ. Родоначелник породице Марковић, Петроније доселио се из Старог Влаха у Бреску у првој половини 18. века. Породица се касније преселила у Уровце.
Свештеник Леонтије из Уроваца био је један од главних организатора Првог српског устанка у ваљевској Посавини. Био је велики пријатељ породице Ненадовић из Бранковине, а посебно Проте Матеје. Леонтије је учествовао у договору о дизању устанка, у Забрежју 17. фебруара 1804. године. У кући Еладије Марковића, роћака свештеннка Леонтија, Прота Матеја се састао с народним првацима овога краја: Леонтијем, Исаилом Лазићем, Петром Ернћем и другима, и договорио о дизању устанка. Након тога почели су да окупљају устанике и пале турске ханове. о чему је Прота Матеја писао у својим „Мемоарима”.
Леонтије је велику улогу одиграо у првим данима устанка, када је било доста оннх који су се колебали, као што је то био случај с Весом Велимировићем, кметом из Љубинића. Када ни велика говорничка вештина Проте Матеје није успела да убеди Весу да се придружи устаницима, уровачки свештеник Леонтије је рекао: ” О, Весо! а шта се ђогаш кад знам да и ти желиш оно што и ми? Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако горети, а ти иди дахијама! На то Веса рекне: – ” Брате, ја хоћу, но не знам на што ће то изаћи” -” Нашто изашло да изашло”, повиче Леонтије ,” хоћемо да се тучемо! А зар је Фочић мислио на што ће изаћи кад је кнезове исекао?” (Прота Матеја, „Мемоари”, стр. 82). Ове речи свештеника Леонтија, које наводи Прота Матеја у својим ” Мемоарима”, дуго су се памтиле и препричавале.
Леонтије је као свештеник служио у брештанској цркви брвнари. О томе постоји запис у књизи коју је капетан Петар Ерић поклонио звечанској цркви, 1811. године. У „Минеју за октобар” Петар Ерић је нанисао да га поклања цркви у Брески „при јерејима Ранисавом и Леонтијем”. Књига се и данас чува у ризници звечанске цркве.
Марковићи су доцније променили презиме у Поповић, након увоћења правила о устаљивању презимена породица у Србији, 1851. године, Крсна слава Марковића, касније Поповића, била је Свети Великомученик Георгије – пренос моштију, 3. новембра по старом, 16. новембра по новом календару.
Цртеж 4. Црква Св. Петке, пресек
СВЕШТЕНИК ЖИВКО МАРКОВИЋ Уровци су дали још једног знаменитог човека који се истицао својом храброшћу у борби против Турака. Реч јео свештенику Живку, сину свештеника Леонтија, који је у Другом српском устанку спасио заробљене Палежане. Наиме, 1815. године, када се доста Срба вратило и”, Срема (тамо су се привремено склонили од турског зулума), и почело да пружа помоћ напаћеној браћи у борби против Турака, кренула је крајем априла велика група Срба из Скеле према Палежу. Сазнавши за то, палешки Турци веома су се уплашили. На брзину су покупили све што су могли и ушли у три лађе на Колубари. У остале две лађе угурали су заробљене Палежане, које су узели као таоце. Намеравали су да доћу до ушћа Колубаре у Саву, а одатле
на сигурно место, у Београд. Чубши за ову њихову намеру, Срби су похитали ка ушћу Колубаре. Предводио их је свештеник Живко из Уроваца, са педесет момака. До ушћа је стигао пре Турака и извршио напад на прву лађу. Побивши све Турке на њој, лађу је заузео. На друге две лађе, на којима су били заробљени Срби из Палежа, није отварао ватру, С Турцима се споразумевао помоћу сигнала. Тражио је да пусте заробљене Србе, а заузврат им нудио слободан пролаз ка Београду. Обе стране су испоштовале договор и тако је Палеж био ослобођен.
АРСЕН, родоначелшж Арсеновића из Кртинске прогнан је из Рипња, Београдски округ, због сукоба с Турцима. Настанио се у Кртинској. Био је немирна духа и веома храбар човек од кога су Турци зазирали јер је истеривао правду и штитио сиротињу. Палешки Турци су га на превару ухватили на Ђурђевдан 1803. године, на слави код кума у Бргулицама. Из хана у Уровцима повели су га у Београд, где су намеравали да га набију на колац. Знајући какве га муке чекају, Арсен је подстрекавао Турке да га убију раније, што су они, исекавши га сабљама у Брески, и учинили. У Брески је био и сахрањен, а његову главу однели су у Београд. Место на којем је покопан звало се Арсенов гроб, а налазило се испод једне крушке. Данас се на том месту налази надвожњак. Његов унук га је осветио. У близини Београда је ухватио убицу свога деде и на исти начин погубио.