Христос у Руским тамницама бр.4

 

ХРИСТОС У РУСКИМ ТАМНИЦАМА
(Исповест једног од затвореника  oдломак из књиге)

             У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили на два табора и веома свирепо се сукобили. Био сам одређен да хитно одем у робијашницу, односно у ту тамницу. Тако сам и учинио.
Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у затворском дворишту. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом почео да слуша моју проповед. Када видех да су дошли у стање ганутости, позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божју, те да прекрате свако непријатељство међу собом и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети ми песницом. Ја тада сиђох са места са којег сам проповедао, пођох право к њему и са свим мојим свештеничким одјејанијем припадох к његовим ногама, и тако клечећи пред њим рекох му: „Сине мој мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овог часа, овог трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла, она би се од страшне туге за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!“ Умоливши тако затвореника, ја постигох свој циљ; он ме подиже са колена, те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са којег сам им свима и почео да проповедам. После проповеди, тај исти затвореник сам ми даде тврду затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни. Након свега, исте вечери, пошто одржасмо опело за неколико затвореника, отпочесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут сам проповедао. По завршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се сутрадан причесте Св. Тајнама. И овај заточеник пожеле исто. Идућег дана у девет часова ујутру уђох у цркву кад, гле, сретох баш Сахалинца. Угледавши ме, он ми приђе и прошапута: „Баћушка ја не могу да се исповедим и да се причестим, срамота ме пред затвореницима. Рођени мој, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се. Он обори поглед и некако невољно одговори: Испунићу вашу молбу, ја се ево тридесет и седам година нисам испшоведио, још од гимназијских дана, када сам се и последњи пут и  причестио.“ Истог часа повео сам га у олтар и тамо га исповедио. Његова исповест је заиста била потресна! Треба рећи и то да је тај затвореник стекао више образовање, да је први пут допао затвора потпуно невин. После три месеца изашао је одатле тако осуровљен да за њега више ништа није било свето.Раније је био послан на Сахалин због убиства, После извесног времена побегао је оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора, и сви ти бегови су били заливени људском крвљу. Није штедео ни старе ни младе. У многим затворима је био „Иван Грозни“, тј. затворски цар.Њему су се безпоговорно покоравали сви затвореници у оним затворима у којима је робијао. На Сахалину је својим рукама подавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали га као свог неограниченог владара. У једном Сахалинском затвору је изрекао смртну пресуду шесторици затвореника, и они су у тачно одређени час извршили самоубиство. Кад сам, после њега, општом исповешћу исповедио још неколико осуђеника почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља одржао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према кајућим се грешницима. Након причешћа, када изађох са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике. На ред дође и тај Сахалинац. Он отвори уста и када му ставих кашичицу са Светим Даровима у њих, он се наједном занесе, очи му се испунише сузама, и истог часа поче да се тресе. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледас на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика :“Христе! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! Зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику опростио? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам око стотину невиних душа убио. Колико сам пута пустошио цркве!О, Господе! И ти си ми опростио?! О, милосрдни Господе!Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, предавао се скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима-и Ти, Господе, Ти ми опрости?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читавог свог живота хулио на тебе, проклињао Те, а Ти си, Христе, мени све, баш све опростио?О, колика је Твоја љубав према мени, Господе! Ја је нећу моћи поднети, нећу преживети данашњи дан, умрећу, она ће ме убити!“ При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се чинило да се читав храм претвара у неподносиви хук који је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки богомолници и неколико њих је пало у занос. Служба се завршила и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када сам пришао прозору имао сам шта и да видим. Онај Сахалинац је на коленима пузио пред другим затвореницима, молећи их да му опросте све што је учинио. А око њега се окупило толико мноштво затвореника, да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи, који су се, као ласте око свог гнезда, тискали око овог осуђеника. Једни су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали су се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су пак, подизали очи ка небесима, молећи Бога да им опрости грехе. Док сам обедовао код начелника овог затвора, овај затвореник се јави начелнику и замоли га за дозволу да извесно време проведе у самици. Овај заточеник писао ми је много писама, а у последњем је написао да ће, чим издржи казну, отићи у Валаамски манастир.